Where's your will to be weird

Prohladan dan, neka tiha usamljenost.

Uspomene koje bude zidovi Tvrđe.

Šetali su gradom, ruku pod ruku, 

Charles i ona, 

malo nacvrcani, 

iako je dan još bio u pubertetu. 

Zgledali su ih mrtvi prolaznici 

ukusa prema zadanoj modi 

(kolekcije proljeće-ljeto 2002.), 

njega, ružnog do bola i 

nju, odraslu djevojčicu kojoj se 

glupiranje više ne može oprostiti. 

Nisam niti trepnula, prošlo je dva sata.

Sinoć smo imali probu sa bendom i pjevala sam.

Pjevala i divila se iskonskoj mladosti djevojaka mlađima od mene.

Nepresušnoj energiji.

Stigle su mi i Romwe tajice koje sam tako dugo očekivala. 

Predivne su mi i vjerojatno će se naći u još mnogo outfita.

Ošacavali su volšebna dupeta 

kojih i nije bilo na izvoz, 

i muškarce čije se spolovilo sad 

nazivalo imenima najnovijih 

modela automobila. 

Smijeh ih je špricao kao more 

iznenada i bockavo, 

dok su kupovali zabranjeno cvijeće od 

bakica tugaljivih priča, 

promatrali u duboke misli 

istočnjačkih filozofija 

umotane studentice i kolege im 

predozirane bitovima, bajtovima i inim 

hard i soft čudesima, 

hodali zagrljenih prstiju 

spletenih u pletenicu 

od kože požutjele od lošeg 

i upornog duhana i 

noktiju namazanim jednim od onih 

out disco-plavim lakom. 

Razmišljala sam, lutala...

Ljudi su se sakrili u svoje kuće i griju se uz čaj.

Voljela bih da je on sada tu pa da me primi pod ruku i odvede na Dravski most.

Voljela bih plesati, neopterećeno.

Hodati, lutati, tumarati.

Diviti se, raspravljati u tri ujutro.

A život je bio sasvim podnošljiva 

lakoća postojanja 

dok su ispijali kavu pod 

prošupljenom atmosferom 

i izazivali rak kože. 

Charles i ona.   

                                                                                     Lidija Prpić Bukowski 

Nosila sam: majica&torba - vintage, kaput&gležnjače&remen&šešir - new yorker, tajice - romwe, kragnica - ebay.

Do sljedećega posta :)

Ako naletite ostavite trag.

P.S. možete me naći i na facebook-u